| |
|
|
|
|
ŽENSKO VEČE U HOTELU FINBAR
 "Na mapi literarnih toponima koji su ugostili glavne junake najpoznatijih svetskih književnih dela, grad Dablin je (više nego) markiran: veliki Džojs je podvukao njegovo ime mastilom koje ne može da izbledi. Dablin je, verovatno, jedan od gradova čiji "zid" mogu prepoznati (u paralelnu stvarnost) lansirani čitaoci dok lete po magičnom svetu literarnog kosmosa. Zahvaljujući romanopiscu, dramatičaru i pripovedaču Dermotu Bolgeru (i grupi savremenih irskih pripovedača), dablinski bedeker dobio je još jednu litera-turističku atrakciju: "Hotel Finbar" na dablinskim dokovima.
Dermot Bolger, nakon veoma uspešnog romana "Hotel Finbar", odlučio je da na istoj adresi organizuje i žensko veče. Pozvao je sedam poznatih irskih spisateljica da napišu po priču čija će se fabula odviti u jednoj od soba dablinskog hotela: od sobe 101 do de luxe apartmana građevine koju je otkupio i obnovio bogati holandski roker zajedno sa svojom ženom Fionom. "Blizu stanice Hajston. Lepo mesto. Ranije je bio skoro rupa. Ali nedavno je sređen, nije se štedelo. Ona holandska rok zvezda, kako se zvaše, bio je oženjen našom Fionom Meknali. Draga ženica. (...) Finbar je novo mesto u modi, tako bar kažu. Dobro je za posmatranje ljudi, ako ti je do toga.", locirala je Finbar jedna od spisateljica.
"Hotel Finbar" razlikuje se od većine zbornika priča koji za cilj imaju pregled aktuelnog stanja u književnosti određene generacije ili pak zemlje, što podebljava njegovo ime na planu (literarno slavnog) grada. Dermot Bolger je, očigledno u dogovoru sa piscima, povezao priče i načinio roman. Svaka od priča koja se događa tokom "Ženske večeri u Hotelu Finbar" sadrži nekoliko istih detalja koji čitaocu nude romaneskno okruženje. Tu su epizodisti sa recepcije koje nenametljivo vidimo u svakoj storiji, kao što vidimo i mermerni pod, lift, ili bledocrveno-crni tepih raširen po sobama "Finbara" koje će te noći ugostiti junake različitih priča i sudbina. Svaka od storija biće zanimljiva i dramatična na svoj način, a susretanje (samo u prolazu!) stanovnika različitih soba dodatno će zagolicati čitaoca. Već posle druge priče, on će čekati da vidi na koji će nenametljiv način, negde duboko u pozadini, spisateljica uplesti pripovest sa onom koja joj je prethodila.Time će biti izbegnuta ona šarolikost zbornika koja od čitaoca traži da brzo ulazi iz "jezika jednog pisca u jezik drugog pisca", da skače sa teme na temu... Ovim preplitanjem fabula, čitaocu će biti omogućeno da se duže zadrži u krugu prethodne priče koja mu se dopala, jer će ga pojedini epizodisti koji su se pojavili na sekund ili dva, podsećati na događanja iz sobe pored. Možda baš one u kojoj glavna junakinja pokušava da zatrudni uz pomoć muža svoje najbolje prijateljice ili one, sa fantastičnim obrtom, u koju upada glavna junakinja pokušavajući da zatekne muža u zagrljaju druge žene. U sobi 102 Popi je ugostila nezvanog gosta: oca koji se izgubio u vremenu i prostoru. De luxe apartman krije sjajnu životnu priču starice koja nekada beše Tarzanova irska ruža, a u sobi 103, jednoj od najzanimljivijih, iza višeslojne ljubavne priče o susretu bivših ljubavnika otkrivaju se filozofska pitanja. Ozbiljna pitanja otvara i priča "Dar od Boga", a soba 105 krije "Ključ za sve brave"." (Mića Vujičić)
>> |
|
|
Ilma Rakuza
OSTRVO
"
Kako je nastajao Vaš roman “Ostrvo”? Pisali ste ga prije više od dvije decenije? - Napisala sam kratki roman „Ostrvo“ pošto sam boravila na grčkom ostrvu Patmos. Ostrvo me je impresioniralo svojom ljepotom i činjenicom da je bilo smatrano za „sveto“ mjesto, jer su ljudi vjerovali da je sveti Jovan knjigu Otkrovenja počeo ovdje. Ja sam prilično osjetljiva prema takvim vjerovanjima, tako da sam posjetila svetu pećinu i predivan manastir sagrađen u selu Hora. I išla sam u dugu, usamljenu šetnju. Moj junak čini isto to.
Ostrvo kao književni toponim važan je u istoriji književnosti. Od Odisejeve Itake, preko Stivensonovih i Defoovih romana… Šta je Vas privuklo ostrvu kao mjestu radnje Vašeg romana? - Naravno, ostrvo je paradigmatsko mjesto, i književnost daje prednost mjestima koja su na neki način simbolična sama po sebi. Ali, ja ne bih pisala roman bez konkretnog iskustva mjesta. To je bilo značajno za mene kako bih dobila fizičku sliku Patmosa.
Istražuje li Vaš roman “Ostrvo” krizu modernog čovjeka i međuljudskih odnosa? - Spojen sa svojom simboličkom vrijednošću, činilo se da je ovo ostrvo bilo savršena scena za moju priču: priču o muškarcu koji ostavlja svoju ženu u Njemačkoj da bi pronašao istinskog sebe. On nije blizak sa okolinom, sa jezikom, ali precizno ta izolacija ga čini svjesnim njegovih problema isto kao i osobitosti malog grčkog ostrva. Izazov postaje njegova šansa: on uči da se otvara. Dok se i dalje reflektuje njegova prošlost, on isprobava novi način života, koji je senzualniji i spontaniji. Njegova egzistencijalna samoća – tipična za tu vrstu modernih, urbanih ljudi – počinje da se transformiše. Na kraju, on se osjeća slobodno, pun energije, spreman da počne iznova.
Ima li ostrvo u Vašem romanu drugo, skriveno značenje? - Nema skrivenog značenja u mom romanu. To je roman potrage, potrage koja vodi do ispunjenijeg života i više svjesnosti, koja se pruža ka drugim ljudima, prevazilazeći pravi ego. U isto vrijeme ta potraga ima metafizički elemenat u sebi: moj junak je pisac sa dubokim osjećanjima za književnost (umjetnost uopšte) i religiju.
14.06.08, Vijesti, Intervju sa Ilmom Rakuzom
" (Vujica Ognjenović)
>> |
|
|
Olivije Rolen
PORT SUDAN
"Junak ovog romana je bivši pomorac, krijumčar i podvodač koji se, u borbi (protiv mladalačkih ideala) za goli (prekrasni) život, nasukao u paklenom Port Sudanu. Vraćajući se, posle pola života, u (degradiranu, vulgarnu i jeftinu) Francusku, da bi saznao okolnosti pod kojima mu je umro prijatelj, književnik A.(njegovo drugo ja), on preispituje sopstvene sudbinske odluke i obnavlja nezarasle rane na duši. Na osnovu „sporednih“ svedočenja (zlurade kućepaziteljke, negovateljice Slobode i „prijatelja ptica“) on proniče u portrete sagovornika, oličenja različitih životnih principa (gluposti, borbe i pomirenja), kao i pokojnog A, otkrivajući „uzvišene pobude“ (želju da zaštiti ideale svoje epohe, predajući ih nastupajućoj generaciji) u „sitnim stvarima“ (piščevoj opsesivnoj privrženosti „veoma mladoj“, istovremeno nadahnutoj i praznoj ljubavnici). Iskusivši da je lakše umreti nego podneti napuštanje (izdaju) drage ili saboraca (iz ’68), on prijateljevo samoubistvo (ili svoje progonstvo) ne tumači kao rezultat slobodne volje, već kao pogibiju „patetičnih Don Kihota“ u Blicokršaju sa „silama ništavila“ koje su zavladale svetom („u kome su život i smrt, dobro i zlo, čast i sramota – tržišne kategorije“) i ljudima („velikim, šupljim kipovima“ iz čije „mračne unutrašnjosti dopire jarosna buka“). Dopunjavajući se sa pokojnikom kao „drugo stanje, druga faza jednog istog čoveka“, junak u književnosti otkriva „tajanstvenu silu“ kojom pokušava da se odbrani i od (savremenog načina) života i od (neizbežne, skore) smrti.
Lepota ovog kratkog romana je u jednostavnosti i sažetosti – pripovedanja, kompozicije i kritike današnje, evro-američke kulture. 01.06.05, Blic" (Vesna Trijić)
>> |
|
|
Đulio Karlo Argan, Akile Bonito Oliva
MODERNA UMETNOST 1770–1970–2000 I
"Ovo je prvi deo izvorno sintetičke publikacije dvojice čuvenih italijanskih teoretičara moderne umetnosti, Đulia Karla Argana i Akila Bonita Olive, pod nazivom Moderna umetnost, 1770 - 1970 - 2000, u prevodu sa italijanskog Milene Marjanović, dopunjen sa dve uvodne analize profesora Jerka Denegrija, jednog od najeminentnijih poznavalaca dela pomenutih autora i italijanske teorije umetnosti. Konačna kompletna verzija knjige pod ovim naslovom, kao treće izdanje, pojavila se u Italiji 2002, a prva 1970. kada je poznati italijanski profesor i teoretičar umetnosti, svojevremeno i gradonačelnik Rima, Đulio Karlo Argan priredio sintetičku studiju, metodološki blisku edukativnom modelu, pod nazivom Moderna umetnost 1770 - 1970.
Ideja mu je bila da se fenomen razvoja modernosti evropske umetnosti, sagleda kroz ova tri veka, iz dve komparativne pozicije - s jedne strane teoritičara umetničkih zbivanja a s druge, istoričara koji ta zbivanja definiše kroz opšte pojmove proizvedene društvenim prilikama, istorijskim uslovljenostima i transformacijom vrednosnih kriterijuma. Posle drugog izdanja Argan je ovu studiju proširio tekstovima koji su obuhvatili savremenu vizuelnu scenu sve do 2000, u saradnji sa podjednako kompetentnim znalcem, tvorcem teorije transavangarde, istovremeno i atraktivnom medijskom ličnošću, Bonitom Olivom, ideološki i metodološki obrazovanog na potpuno drugačijim načelima i principima. Sve dotadašnje polemike i nesuglasice oko suštinskih stavova, dvojica vrhunskih profesionalaca usklađuju pred zajedničkim ciljem da se zaokruži pogled na uvek provokativan i nikada dovoljno rastumačen fenomen modernog doba. 25.12.04 " (Gordana Stanišić)
>> |
|
|
Entoni Blant
UMETNIČKA TEORIJA U ITALIJI 1450–1600
"Umesto debelih prašnjavih tomova sa teško razumljivim tekstovima koji zadaju muke i dobrim poznavaocima latinskog jezika, savremenim čitaocima stoji na raspolaganju neveliko delo Entonija Frederika Blanta „Umetnička teorija u Italiji 1450-1600” u kojem je sadržana esencija svega bitnog što je napisano o umetnosti u vreme visoke renesanse, manirizma i eklekticizma. Blantov kompendijum, podjednako dragocen studentima istorije umetnosti i svakome ko želi da se informiše o teorijama u kojima se često krije ključ za razumevanje umetničkih dela, jer su njihovi autori nastojali da ih slede u praksi , napisan je 1940. godine, ali je tek sada stigao do nas zahvaljujući izdavačkoj kući „Clio” i izvrsnom prevodu Angeline Milosavljević-Ault.
Trajno mesto u humanističkom svetu Blantu bi, da nije ništa drugo napisao, obezbedila „Umetnička teorija..” jer je u njoj postigao nešto skoro nemoguće-da objasni umetničke teorije renesansne umetnosti na popularan način. Zanemarujući nagoveštaje novog, humanističkog poimanja sveta pa i umetnosti u 14. veku u Italiji, Blant je odabrao da predstavi teorije renesanse u njenoj najrazvijenijoj formi i manirizma koje su preko eklekticizma vodile ka razvijenom baroku.
Polazeći od umetnika čija teorijska razmatranja istražuje, analizira i predočava Blant nudi čitaocima sliku borbe koja je vođena da se likovna umetnost konačno podigne na nivo „artes liberales” (sedam slobodnih veština rezervisanih za kreativne umove) i oslobodi stigme tehničke veštine za koju su zadužene zanatlije. Kroz teoretske spise renesansni slikari, vajari i arhitekte su pokazivali da su dostojni da uđu među mislioce i pesnike, a da njihova dela dobiju status umetničkih, koja „govore” i duhu a ne samo čulima. 25.12.04 Politika" (Vera Kondev)
>> |
|
|
Andrea Semprini
MULTIKULTURALIZAM
"Krah američkog sna
Andrea Semprini u knjizi "Multikulturalizam", koja se upravo pojavila kod nas, tvrdi da do mešanja rasa u američkom društvu dolazi samo u marginalnim slojevima
Uzaludno je u našim rečnicima i enciklopedijama tražiti danas tako moderan pojam - multikulturalizam. Nema. Od početka "jugoslovenske krize" mi smo toliko opsednuti svojom mukom i bedom da i ne primećujemo da - zemaljska kugla nije stala. Jasno, svet se drastično menja. A "američko društvo predstavlja gotovo oduvek, još od Krevekera i Tokvila (18. vek) društvenu laboratoriju i izokrenuto ogledalo", piše francuski politički pisac Andrea Semprini. (Knjiga pod naslovom "Multikulturalizam" upravo se pojavila na srpskom; prevod Vesna Injac-Malbaša, izdavač "Klio", Beograd, 1999). Te: "Sasvim izvesno je moguće da multikulturalne diskusije, kojima je ono (američko društvo) trenutno prožeto, predstavljaju samo simptom jedne nadolazeće krize, bolnog prilagođavanja, i to ne bez otpora, jednom mnogo drugačijem i pluralističkom društvu".
Kad svoje vidike proširimo ovakvim informacijama, onda nam postaje jasnije zašto se američki predsednik V. Dž. Klinton onako srčano zalaže za "društvo različitosti" idući dotle da se bombardovanje objašnjava kao legitiman metod zaštite takve "najviše vrednosti". "Remetilački faktor" (u poslednjem slučaju Srbi) obeležavaju se najnegativnijim civilizacijskim simbolima - "fašisti", a lider se izjednačuje sa najvećom opasnošću 20. veka - Hitlerom. Ipak, bile su to prejake doze, te je spasavajući "voz budućnosti" od iskliznuća u grotesku, Henri Kisindžer lično upozoravao na predsednikova (ne)znanja iz savremene istorije.
Postetničko društvo
Kad se zaviri u Semprinijev neveliki spis (140 strana), može se uočiti da čuveni melting pot (lonac za pretapanje) više ne "kuva" doseljenike k'o nekad. Naime, do Drugog svetskog rata Ameriku su, uglavnom, naseljavali beli Evropljani. U drugoj polovini ovog veka imigracija se "suštinski promenila". "I dok imigracija evropskog porekla presušuje, na snazi dobija azijatska (Koreja, Vijetnam, Kina) i latinoamerička (Meksiko, Kuba, Portoriko, Dominikanska Republika)." Tek tada "američko društvo se upoznaje sa istinskom raznolikošću svoje etničke osnove".
Stanje se dramatizuje kada "od 1970. godine procenat belih Amerikanaca, već od ranije u padu, sve više opada". Ovakvi signali donose "selektivno i medijski posredovano iščitavanje ovih cifara" što "u javnom mnjenju stvara ubeđenje da će sudbina bele populacije evropskih korena u bliskoj budućnosti biti da i ona sama postane manjina".
Liberalni mislioci sada polažu nadu u "rastuće ukrštanje rasa" što bi trebalo da bude najava nastanka jednog istinskog postetničkog društva, ma šta da to znači. Ali, primećuje Semprini, "ako do mešanja rasa u američkom društvu dolazi samo u marginalnim slojevima, ako ono ne uspeva da izmeni odnose dominacije i raspodele bogatstva, onda teško možemo da vidimo kako bi ono moglo suštinski da transformiše američko društvo". Tenzije ne padaju, a valjda mi na Balkanu najbolje znamo (setimo se procenta mešovitih brakova u Bosni, pa i SFRJ) da, paradoksalno, etničko mešanje "umesto da ublaži multikulturalne konflikte, može isto tako i da ih podstakne".
Pao je komunizam i u "odsustvu velikih vojnih i ideoloških sukoba, američke političke debate su pažnju preusmerile na društveno-kulturološku problematiku". Činjenice, kao ona, da su do "1960. godine 94 odsto studentske populacije na američkim univerzitetima činili belci", postaju diskutabilne. Temeljno je ugrožen "američki san" (American dream), u stvari, "san srednje bele klase". Zahtevi za identitet etničkih grupa, za koje se verovalo da su "istopljene", uobličavaju se u Identitdž Politics. Iako se težnje zasad iskazuju "na jednoj složenoj osnovi u kojoj se mešaju političke, etničke i kulturne instance", one nose značajna društvena pomeranja.
...
NIN, 16.12.1999." (Slobodan Reljić)
>> |
|
|
Baha Tahir
SVETLA TAČKA
"
KRIK STVARNOSTI
Baha Tahir: "Svetla tačka”
...
Za roman „Svetla tačka” koji govori o težnji čoveka ka duhovnom ispunjenju u vremenima kada potrošačka groznica počinje suvereno da vlada društvom, o borbi sa duševnim mrakom i žeđi za svetlošću čiji je „sjaj u stanju da rasprši tminu noći i dana”, Tahir kaže da simbolizuje potragu za ravnotežom između tri elementa: tela, uma i duha. Pre više od trideset godina čuo je, kaže, od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman.
Radnja „Svetle tačke” smeštena je, po piščevom priznanju, u pravi Kairo, u stari narodski kvart Sejide Zejnebe, Prorokove unuke i ćerke imama Alija, i jedan od najlepših delova islamskog Kaira. Ovaj kraj se pruža oko džamije u kojoj su, po predanju, smeštene njene čudotvorne mošti. Da li njene čudotvorne moći, očuvana tradicija i običaji ili pak saznanje da se život može lako podnositi uprkos mučnom siromaštvu, čine da čitav taj kraj bude inspiracija mnogim velikanima egipatske književnosti? Među njima, svakako je najznačajniji jedan od pionira egipatske proze Jahja Haki (1905-1992) kome je Baha Tahir posvetio ovaj roman, čime se na najlepši mogući način povezao sa nacionalnim književnim nasleđem.
Baha Tahir priznaje da je teško odrediti profil njegovih čitalaca jer su prilike u kojima ih može sresti i čuti njihovo mišljenje nažalost retke i svode se na povremene književne večeri. Ipak, ukazala mu se prilika da sazna šta publika misli upravo o „Svetloj tački” i na nešto drugačiji način - putem Interneta. Ovaj roman bio je povod za interesantnu čitalačku diskusiju na jednom novijem veb-sajtu posvećenom savremenoj arapskoj književnosti, na kojem mišljenje čitalaca zauzima važno mesto. Ta diskusija, baš kao i prikazi ovog romana koji su se pojavili u brojnim listovima i časopisima, otkrivaju kako opčinjenost čitalaca ovom toplom ljudskom pričom, tako i zbunjenost porukom koju ona nosi.
Zagledati se u sebe
Kroz priču o porodici penzionisanog sudskog činovnika Teufika Sadija - Baškatiba, generacijama nastanjenoj u blizini trga Sejide Zejnebe, Tahir razmatra čovekov pokušaj da uspostavi i održi ravnotežu između svog, ljudskog, i društvenog postojanja. Radnja je smeštena u sedamdesete godine 20. veka, kada su Egipat zadesile nagle ekonomske i socijalne promene čiji eho i danas odzvanja. Preko tri glavna lika, dede Baškatiba, njegovog unuka Selima i njegove devojke Lubne upoznajemo se sa dve potpuno različite sredine, kao i sa mnogim društvenim i običajnim suprotnostima koje su i danas prisutne u Egiptu. Uz opis propadanja srednje klase i opšteg sunovrata moralnih vrednosti, Tahir ispituje snagu čoveka suočenog sa teškim ličnim i porodičnim problemima i nedoumicama. Prilikom čitanja ovog romana treba posebnu pažnju posvetiti prećutanom, jer ono u sebi krije „krik” stvarnosti.
Najupečatljiviji je svakako deda, Baškatib, koji okuplja sve ostale likove oko sebe, i simbolizuje potragu za svetlom tačkom kroz borbu oprečnih poriva koje od mladosti u sebi nosi: duhovne i telesne žeđi.
Pokušavajući da se odupre snažnom telesnom nagonu i drugim slabostima koje nisu strane nijednom ljudskom biću, on traži rešenje zagonetke svekolikog postojanja u sufijskom učenju. Iako nikada nije bio u stanju da u potpunosti shvati niti objasni za čime tačno traga, nije odustajao uveren da jedino ta staza vodi do njegovog i spasenja njegove porodice. Možda nije postao svetac, kako je želeo i zamišljao, ali je njegova ljubav spasila porodicu, izlečila bolesnog unuka, sačuvala unukin brak i stvorila od njih ljude koji sa ponosom mogu da nose taj naziv.
Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama, slabostima i težnjama, uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja. U ovom romanu on postavlja pitanje koliko vredi život bez ljudskosti. Istovremeno podseća da ne treba gubiti nadu iako život jeste teška rabota.
Ono što sve čitaoce oduševljava u Tahirovim radovima jeste prirodan i jednostavan jezik, čak i kada razmatra teške teme ili pojmovno komplikovane koncepte. U vezi sa tim aspektom književnog stvaralaštva Tahir ističe da svaki pisac vodi istinsku borbu na tom polju, jer jezik nije nosilac sadržine, već sama sadržina. Zbog toga često prepravlja rečenicu i po dvadeset puta, sve dok je ne uskladi sa značenjem koje želi da postigne. Stremi jednostavnosti, premda priznaje da ju je najteže postići.
Autor pretpostavlja da je za razumevanje ovog romana potrebna posebna vrsta senzibiliteta kod čitaoca, a mi ovome možemo dodati da je potrebna i spremnost da se zagleda u sebe i zamisli nad svojim životom i postojanjem.
08.05.04 Politika
" (Dragana Đorđević)
>> |
|
|
KASANDRA
"MRVICE S ANTIČKE TRPEZE
Proročicu Kasandru, ćerku trojanskog kralja Prijama i kraljice Hekabe, Apolon je, zbog neuzvraćene ljubavi, kaznio tako da njenim, inače tačnim proročanstvima, niko nije verovao. Posle pada Troje i uništenja grada, ona postaje zarobljenica Agamemnona, vrhovnog zapovednika grčke vojske, i kao deo ratnog plena biva odvedena u njegovu prestonicu Mikenu. Tamo će, zajedno s njim, stradati u surovoj osveti Klitemnestre, Agamemnonove žene.
Ovaj donekle sporedan lik antičke mitologije, koji se kod Homera pominje gotovo uzgred, kod grčkih tragičara će dobiti nešto značajnije mesto. Tako će već Eshil u svom "Agamemnonu" skicirati glavne, tragične konture situacije u kojoj se Kasandra nalazi. Od tada će, kroz istoriju književnosti, njen lik biti prizivan i iznova obnavljan novim obradama, ali i potpuno zaboravljan i potiskivan u nekim periodima.
Deo tog kretanja, kako u književnosti, tako i u raznovrsnim studijama koje se u potpunosti ili delimično bave Kasandrom, ocrtava i zbornik, pripremljen i objavljen u Francuskoj, tokom 1999. godine, a sada preveden i kod nas. Knjiga je sačinjena od osam tekstova različitih autora, kojima je priključena i bibliografija umetničkih dela koja, na ovaj ili onaj način, obrađuju Kasandrin lik. Takođe je data i bibliografija kritičkih radova prevedenih, ili izvorno pisanih na francuskom, koja je, i pored ovog jezičkog ograničenja, veoma informativna i korisna.
Autori pokušavaju da osvetle zagonetni i višeznačni lik Kasandre, i to s različitih stanovišta. Ne prate se samo njena pojavljivanja u književnim delima od antike do danas, već se skiciraju i važni lingvistički, pozorišni, antropološki, psihoanalitički i politički aspekti njene pozicije i sudbine.
Naime, Kasandrin glas je glas predviđanja i nagoveštaja nesreća, poraza i smrti, a upućen je pre svega muškom svetu, koji, međutim, pokušava da ga ućutka i izoluje. Njene reči su istinite, ali i nemoćne, jer u njih niko ne veruje. Ipak, one su i neophodna opomena, koja, uprkos svemu, mora biti izrečena. Kasandra navodi na razmišljalja o (ne) moći znanja i (ne) mogućnosti da se ono iskoristi. Uz to, ona je posrednik između božanskog i ljudskog, pa otvara i pitanja o mogućnostima i načinima spoznaje i komunikacije s onostranim. Međutim, božanske reči, koje bi trebalo da budu prihvaćene kao apsolutna istina, bivaju, zajedno s Kasandrom, odbačene, ignorisane, skrajnute.
Pored specifičnosti situacije u kojoj se nalazi, Kasandra je savremenom pozorištu zanimljiva i iz nekih drugih razloga. Naime, svoju, tj. božansku poruku, ona ne prenosi samo rečima, već i pokretom, dahom, krikom, pesmom, što su neizbežni, a često i glavni elementi modernog teatra.
Uz naglašavanje predverbalnog izraza, i zvuka, kao temelja reči, ova antička devica, nakon svojih zanosa i bolnog "porađanja istine", pristupa i prevođenju, tumačenju svojih vizija. Time se nečujnom daje oblik i sadržina, a vizuelno se verbalizuje, što Kasandru jednim delom stavlja u poziciju pesnika, pa i umetnika uopšte. Ovu poziciju prati i njena potpuna usamljenost i izolovanost.
Između ostalog, u zborniku se nalazi i odličan tekst Žaka le Gofa, koji ispituje zašto je Kasandra gotovo potpuno zaboravljena tokom srednjeg veka, uz jedan zanimljiv osvrt na hrišćanski odnos prema proročanstvima u ovom periodu.
Primetan je i pokušaj svih zastupljenih autora da, direktno ili indirektno, pronađu dublje razloge danas pojačanog interesovanja za Kasandru. Zato je posebna pažnja poklonjena Kristi Volf i njenom romanu "Kasandra", iz 1983. godine, koji je, u mnogome, doprineo savremenim interesovanjima za ovaj mitološki lik. Uz to, njen roman je inspirisao i nastanak nekih novih umetničkih dela, koja se više ne baziraju na antičkim verzijama ovog mita, već na preispitivanjima i izmenama koje je Volfova dala u svom romanu.
Tako je, uz kritički osvrt na roman "Kasandra", zborniku priključen i tekst same Kriste Volf "Od Kasandre do Medeje". Volfova iznosi svoja polazišta i namere, prilikom pisanja romana o Kasandri, a potom i romana o Medeji, koji su, inače, prevedeni i na srpski jezik. Ona naglašava svoju želju da istraži tradiciju, ali i da je menja, oslanjajući se na imaginaciju i fantaziju. Primenjujući ovaj postupak, Krista Volf se priključuje svojim velikim, nemačkim prethodnicima, poput Getea i Tomasa Mana, ali i svima onima koji su, kroz vekove, bili inspirisani antičkim likovima i mitovima.
Tako su, do danas više puta preoblikovane i reinterpretirane, ne samo glavne priče s antičke trpeze, već i, za antiku, sporedni junaci i njihove životne sudbine. Osvrt na jedan delić tog niza dat je ovim zbornikom, koji uz raznovrsnost pristupa i mnoštvo informacija, pre svega podstiče i inspiriše nova razmišljanja o ovom tajanstvenom i višeznačenom liku iz antike. 01.02.04 Danas" (Olivera Žižović)
>> |
|
|
Žo Soares
ČOVEK KOJI NIJE UBIO FRANCA FERDINANDA
"LITERARNE PIKANTERIJE
Gavrilov princip
Atentator je ustao na levu nogu. Tako bi se ukratko mogao prepričati novi roman čuvenog brazilskog pisca i TV šoumena Žoa Soaresa. Soares piše fiktivnu biografiju atentatora čija je anarhistička firma otišla na doboš. Soaresova knjiga, koju je sa portugalskog prevela Ana Marković, neposredno po objavljivanju, popela se na vrh bestseler lista. Razlog za to nije jedino pisac Brazilac zanimljive biografije. Glavni junak je ovde u središtu literarne stvari. Dimitri Borža Korozec je Srbin, atentator koji se čitavog života patio, gradeći karijeru u nezgodnoj profesiji. Mada su zvezde htele drugačije, Korozec, bez obzira na sav trud, nikada nije uspeo da usmrti svoju žrtvu. Imao je feler i zbog toga ga je bio maler.
Naime, Dimitri Borža Korozec rođen je sa po jednim kažiprstom više na levoj i desnoj ruci. Iako je njegov nedostatak, na prijemnom ispitu u atentatorsku školu, Apis protumačio kao sudbinsko predodređenje, već na prvom terorističkom zadatku Borži se sudbina osmehnula u brk. U presudnom trenutku, baš kad je krenuo da ispali metak namenjen austrougarskom prestolonasledniku Francu Ferdinandu, nesrećni Korozec je u krug sa obaračem ugurao oba kažiprsta desne ruke. Dok je očajnički pokušavao da oslobodi ruku, Gavrilo Princip je obavio posao. Događaj iz Sarajeva bio je tek najava lošeg sticaja okolnosti, koje će Boržu pratiti čitavog života. Na sličan način, on će promašiti Ruzvelta. A otrovni kolač, namenjen Žanu Žoresu, francuskom novinaru i pacifisti, završiće u ustima svog kuvara. Marija Kiri će jedva nekako uspeti da sačuva život ovom opasnom čoveku, čija se opasnost iz dana u dan pretvarala u sve veći cirkus. Najveći gubitak za Korozeca ipak će biti zavodljiva Mata Hari. I ona će, opet nesrećnim slučajem, lepotom opijenom Dimitriju pobeći iz kupea Orijent ekspresa. Okolo će se vrzmati i Pikaso, zajedno sa svim važnim ličnostima Dimitrijevog veka. Interesantno je kako je Soares skrojio ovu fiktivnu anarhističku biografiju. Bogata bibliografija na kraju knjige otkriva njegov postupak. Proučio je istorijske činjenice i gomilu biografija, a onda stvorio Korozeca i gurnuo ga u vatru. Tek da bi humorom obojio priču, ubacio je mape i duhovite fotomontaže.
Zanimljiv je lik glavnog junaka. On je opasni antiheroj koji je odmah po rođenju dobio opis radnog mesta. Učenik kod čuvenog profesora Dragutina Dimitrijevića Apisa, zarad oslobođenja Srbije, krenuo je u akciju. Ujedinjenje ili smrt!
Bez svake sumnje, Korozec je negativac. Opasan lik koga je od nesreće, zajedno sa žrtvama, čuvao fatum. No, pitanja, koja postavlja ovaj humorističko-kriminalistički roman, otvaraju nerešive probleme. Imamo jednog opasnog atentatora. Atentator je ušao u posao iz jednog razloga: da bi oslobodio porobljenu otadžbinu. Ali, tek da bismo šljapkali po apsurdu, taj isti (neuspešni ubica) ubio je francuskog pacifistu, jer se ovaj, zarad mira u svetu, glasno suprotstavljao Prvom svetskom ratu. Tako je Soares napisao sasvim aktuelnu priču. Kao neizbežna konkluzija, čitaoca u mali mozak udara pitanje.
Pa, kakav je to svet, u kome, da bi došao do mira, moraš otpočeti rat.
26.03.03 Dnevnik - Novine i časopisi" (Mića Vujičić)
>> |
|
|
Malkom Hamilton
SOCIOLOGIJA RELIGIJE
"... Neizbežno je ovo delo preporučiti studentima, ali isto tako nemoguće je preskočiti savet da treba da ga pročita i svako ko se iole interesuje za sociološki aspekt religije. Šta sve sadrži fenomen religije? Decenijama, sada već vek unazad, razvija se posebna sociološka (i opšta) teorija religije, i proučava se njen uticaj na jedno društvo. U kratkom pogovoru Danijela Gavrilović posebno ističe da je dobro to što je autor "Sociologije religije" posle iznošenja i komentarisanja svake teorije ili stava u sociologiji religije (Dirkem, Veber, Marks, Frojd...) dao i primere, te na taj način ovu mladu nauku učinio interesantnom i laicima. Posebnost delu daje i poslednje poglavlje u kojem autor raspravlja o sektama. 01.12.03 Politika" (Anđelka Cvijić )
>> |
|
|
Naim Katan
FARIDA
"IZMEĐU TIGRA I SVETOG LORENCA
...
Ovih dana promovišete “Faridu”, vaš prvi roman objavljen na srpskom jeziku. Kako je došlo do saradnje sa beogradskim izdavačem Zoranom Hamovićem, odnosno “Kliom”?
- Zahvalan sam prvenstveno mojoj koleginici, g-đi profesorki dr Ljiljani Matić sa novosadskog Filozofskog fakulteta, koja je vrhunski prevodilac. Sa njom se već dugo poznajem, u stalnoj smo prepisci i ona me je preporučila izdavaču.
“Farida” je roman o istoimenoj ženi koja je morala da prevaziđe niz prepreka, da se silno žrtvuje da bi se potvrdila kao žena i Jevrejka u surovom životnom okruženju, i izborila za ličnu i umetničku slobodu. Radnja je smeštena u Bagdad, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Česta tema mojih romana je jevrejski način života. U “Faridi” ima mnogo specifičnih izraza te vrste:molitve, obredi, narodni običaji, kao i čitav deo posvećen jevrejskoj kuhinji, pa smo se Ljiljana i ja trudili da ih najbolje približimo srpskim čitaocima. To je zapravo univerzalna priča o ženama koje se bore za ljudsku emancipaciju i verujem da je bliska svima.
...
19.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi
" (Radmila Lotina )
>> |
|
|
Beatris Komelja
ŠPANSKA INKVIZICIJA
"23.07.05 Politika
MOĆ INKVIZICIJE
Španska inkvizicija, Komelja Beatris
Kako se paradoksalno prepliću jedna varvarska institucija, kakva je bila inkvizicija, svetski uspon španske imperije i blistavi procvat Zlatnog veka španske kulture
...
Mračno razdoblje
Lepa je i za svaku pohvalu namera autorke da kritički ospori jedan važan trenutak u duhovnoj, kulturnoj, verskoj i političkoj istoriji svoje zemlje, Španije, a time posredno i cele katoličke inkvizicije. Teorijski, ona s pravom može da pođe od stanovišta da ni u čemu nema večnih i neizmenljivih istina, i da je za istinu kritička sumnja najpouzdaniji oslonac. Negde istina sporo i s naporom krči sebi put do važnih saznanja, a u mnogim oblastima možda nikad nećemo stići na sam izvor istine, iako nam se čini da su utrveni svi putevi ka njoj i da samo treba vremena, sredstava i radoznalosti da bismo otkrili ono što nas muči otkad postojimo kao ljudi: nastanak vasione, odnosno materije i postanak života.
Dok ovde pitanje istine zadire u svet metafizike, često u oblastima koje su nam mnogo bliže, kao što je slučaj sa istorijom, nailazimo na probleme i teškoće koji su sasvim drugačije prirode. Tu gde se sučeljavaju snažni interesi i živa tradicija ima dosta prostora za negovanje predrasuda. Predrasude mogu biti razvijene i učvršćene sa obe strane kritičke linije koja stremi ka istini. U tom slučaju može doći do sudara dva stereotipa. I upravo oko pojma, termina i istorijskog razdoblja inkvizicije, u konkretnom slučaju španske inkvizicije, suočavamo se s dva stereotipa. Po jednom koji je važeći otkad je u nauci preovladalo kritičko mišljenje, koje nepristrasnost, bar u načelu, stavlja na prvo mesto, doba inkvizicije spada u mračno razdoblje evropske istorije.
Ovde kao da i nije bilo potrebno neko sistematsko ispitivanje i dokazivanje, jer su postupci i rezultati inkvizitorskih procedura i suđenja bili od početka stvar javnosti, ako ne u svim fazama, a ono u poslednjoj i najvažnijoj – trenutku smaknuća jeretika, jer se masa tim postupkom istovremeno plašila i fanatizovala mržnjom prema jeresi i jereticima, po principu: (potencijalni) prognanik postaje progonitelj. Princip koji su od inkvizicije preuzeli svi kasniji totalitarni sistemi 20. veka. Kritičkom duhu 18. i 19. veka bila je već dovoljna ničim osporena, niti ikad osporavana, sama činjenica da se svaki pokušaj slobode mišljenja u stvarima vere bestijalno kažnjavao spaljivanjem, pa da inkviziciju za sva vremena žigoše kao mračnu i monstruoznu organizaciju. Taj stav vremenom postaje stereotip, jer se malo ko trudio da ga činjenički ospori.
Ali, kao što svaka istina čim postane stereotip, vremenom počinje da se kruni u svojoj istinitosti, dok i sama ne postane predmet kritičkog ispitivanja, tako se u drugoj polovini 20. veka javila kritička protivteža među istoričarima. Ti kritički preispitivači crne legende o španskoj inkviziciji ne osporavaju, kako nas uverava autorka ove knjige, one drastično negativne pojave vezane za inkviziciju, već samo teže da ih svedu na pravu meru. Pokazalo se da religijska pripadnost, odnosno vaspitanje, i među istoričarima imaju značajnu ulogu: protestantski istoričari preterivali su u crnim bojama; katolički konzervativci hteli su da je opravdaju.
..." (Milka Lučić)
>> |
|
|
|
| |
| | |
