Ova knji­ga po­ku­ša­va da na pri­go­dan i, gde je to mo­gu­će, za­ba­van na­čin od­re­di Šek­spi­rov po­lo­žaj u od­no­su na glum­ce i dru­ge pi­sce nje­go­vog vre­me­na. Ona pra­ti i da­lje raz­vi­ja sa­vre­me­nu kri­tič­ku i na­uč­nu mi­sao ko­ja Šek­spi­ra vi­di ne kao usa­mlje­nog ve­li­ka­na, već kao pu­no­prav­nog čla­na po­zo­ri­šne za­jed­ni­ce, za­po­sle­nog dram­skog pi­sca sa pro­fe­si­o­nal­nim oba­ve­za­ma pre­ma osta­lom po­zo­ri­šnom oso­blju bez či­je po­mo­ći nje­go­va umet­nost ne bi bi­la to­li­ko uspe­šna.

Autor is­pi­tu­je kon­tekst u ko­me su na­sta­la Šek­spi­ro­va de­la i uspe­va da pro­na­đe na­čin da či­ta­o­cu po­nu­di ne­što ori­gi­nal­no. Nje­gov fo­kus u ovoj knji­zi ja­sno je od­re­đen: to je po­zo­ri­šni svet ko­me je Šek­spir pri­pa­dao i za ko­ji je stva­rao, a osnov­no pi­ta­nje – ka­ko je stva­ra­nje za kon­kret­ne po­zo­ri­šne tru­pe i kon­kret­ne glum­ce uti­ca­lo na sa­mu kom­po­zi­ci­ju Šek­spi­ro­vih ko­ma­da.

Iz­van­red­no po­zna­va­nje pro­ble­ma, sja­jan stil ko­ji po­i­gra­va iz­me­đu opu­šte­no­sti i na­uč­no­sti, pri­stup bez ostra­šće­no­sti ili na­me­ta­nja za­klju­ča­ka, sve je to uči­ni­lo da Vels u ovoj knji­zi is­pu­ni osnov­ni za­da­tak ko­ji je se­bi po­sta­vio: „Ako Šek­spi­ra sa­gle­da­mo kao jed­nog od čla­no­va sjaj­ne dru­ži­ne, po­sta­će­mo sve­sni­ji ono­ga što ga či­ni je­din­stve­nim“.

razgovor o knjizi Stenlija Velsa ŠEKSPIR I DRUŽINA