Milena Agus je rođena u Đenovi. Živi u Kaljariju, na Sardini gde predaje italijanski jezik i istoriju. Već svojom prvom knjigom Dok morski pas spava (Mentre dorme il pescecane, Nottetempo, 2005.) privukla je pažnju čitalačke publike i kritike, ali tek sa drugom knjigom Kamen u bubregu postiže istinski uspeh, kako u Italiji, tako i u inostranstvu, posebno u Francuskoj.

U pričama koje Milena Agus pripoveda, u načinu na koji pripoveda, ima izvesne mistične privlačnosti, neke svežine, neke sposobnosti da se izađe izvan okvira realnosti, koje su samo njoj svojstvene i koje, čini se, samo ona ume da iznedri. Istovremeno ta realnost na bolan način biva razobličena.

 ...’’Ako te nikada ne sretnem, učini da makar čeznem za tobom’’ – moto romana

...Kada je baka shvatila da je ostarila, rekla mi je da se plaši smrti. Ne smrti same po sebi, koja je verovatno kao kada zaspiš ili odeš na put, već zato što je znala da je uvredila Boga, budući da joj je dao toliko lepih stvari na ovome svetu, a ona nije umela da bude srećna i to joj Bog nikada neće oprostiti.

 ...Ponekad pomislim da Povratnik baku zapravo nije voleo. Nije joj ostavio svoju adresu, a on je znao gde ona živi i nikada joj nije ni razglednicu poslao, makar potpisanu nekim ženskim imenom, baka bi njegov rukopis prepoznala po pesmama koje je sačuvala. Povratnik nije želeo da je vidi... A možda se varam. Možda je to zaista bila ljubav i nije želeo da ona napravi neku glupost i zbog njega ostavi sve drugo na svetu. Pa onda, zašto da se javi i sve upropasti? Da se pojavi pred njom i kaže joj: ’’Evo me, ja sam život koji si mogla da živiš a nisi živela’’... Da bi podneo takvu jednu žrtvu, da nestaneš iz ljubavi prema drugom, treba mnogo da ga voliš...

... Ova kuća nije ostala prazna takođe i zbog toga što smo u nju dolazili moj momak i ja, i uvek sam smatrela da još uvek poseduje bakinu energiju i da, ćemo se ako budemo vodili ljubav u krevetu u ulici Đuzepea Mana, na tom čarobnom mestu gde se čuju samo zvuci iz luke i krici  galebova, voleti zauvek. Jer se, u suštini, možda, u ljubavi najposle treba uzdati u čaroliju, jer u njoj ne postoje nikakva pravila, nešto čega bi se trebalo pridržavati kako bi sve ispalo kako valja, poput Deset Božijih zapovesti, na primer.